Često se setim rečenice moje drugarice iz osnovne škole. A tek od skoro je razumem.
Da bismo bili iskreni moram da porastemo do deteta.
Dete kada je malo može da radi dosta toga. Može da iskaže ljutnju, bes, neprijatnost, radost, ljubav, tugu, sreću. Radosno skakuće, raduje se malim stvarima, ispunjava želje koje mu dajemo jer ima beskrajno poverenje, bori se za svoje igračke koje tako pasionirano voli…
Ali, kako raste, kako postaje sve racionalnije biće, trudimo se da nametnemo načela koja su postavljana od strane okoline, da bismo olakšali socijalno uklapanje u društvo. Skraćujemo vreme igre, namećemo odgovornosti, treniramo strogoću, branimo snove. I ja to radim, NARAVNO. No, ipak tražim neku meru, jer da je u redu da usmeravamo, ali ne smemo da ukinemo osnovu radosti.
Jer sreća je postala najveća privilegija.
Zaboravili smo da se zapitamo šta – JOŠ – učimo decu kada im kažemo da promene ponašanje. Tada učimo NAJVREDNIJU OSOBU našeg života da zanemari SVOJE emocije i da gleda šta drugi odobravaju. Ako još uz to, sami nismo radosni sopstvenim izborima i dete to sluša… Lekcija je kompletna.
Šta onda dete smatra da je standard? Biti nesrećan i slušati druge.
Deca ne vole da slušaju, nego da KOPIRAJU! Mi smo ih naučili da ne budu iskreni, da kriju emocije, da se uklape u društvenu prihvatljivost. Ok. Slažem se. Potrebno je. Ja volim pravila i trudim se da ih poštujem. I ne volim nevaspitanje i nekulturu. Ali zašto to naše isto dete nismo naučili – KAKO da se ponaša društveno prihvatljivo iliti socijalno i emotivno inteligentno I da nikada ne zaboravi šta su njegove vrednosti i snovi koje MORA da živi i za koje mora da se bori. Zašto to naše isto dete nismo naučili – KAKO SE TO RADI? Da ne menja svoju suštinu zarad ljubavi društva…
Nismo to naučili svoju decu, jer ni nas nisu naučili tako. Jer ni me ne umemo. I sada zato imamo beskrajno mnogo onih koji nas ohrabruju da volimo sebe, da vratimo samopouzdanje i kako se to radi, da budemo otvoreni za nove prilike, da budemo radosni kao deca, da pratimo svoje snove, da verujemo u sebe. I to je sada new age. I potreban je. Nije trend. To je potreba. Ali šta sada?
E sada, lepo, pre nego što bilo šta odlučimo da uskratimo vreme tom istom našem detetu, za promenu, uskratimo vreme nebitnim osobama i aktivnostima u danu, posvetimo se svojim snovima, svojoj deci, igrajmo se sa njima, ugasimo telefon, sanjajmo snove, živimo izbore, budimo hrabri da budemo iskreni, jer sa ovoliko godina, valjda smo naučili kako se to radi, a ako nismo ima onih koji treba da nas nauče!
U stvari, da bismo bili ISKRENI PREMA SEBI I DRUGIMA, MORAMO PORASTI DO DETETA!
Do tog istog deteta, koga učimo životu i tako mu krojimo život. I ko je onda kome učitelj u ovoj priči? Ili ogledalo? Mi detetu ili dete nama?
Živi život svojih snova
- Ako imaš utisak da si izgubila pravo na svoje želje, onda VRATI SEBI SEBE zu pomoć ovog pdf-a.
- Ako ne znaš koji je tvoj posao iz snova – hajde da nadjemo Tvoj IKIGAI.
- Ako znaš svoje ciljeve, ali ti je teško da ih uskladiš, hajde da OPTIMIZUJEMO tvoje rasporede.